Sutrašnje jutro.

 Jednog jutra se možda neću probuditi. 

Jednog jutra ćeš možda morati sam da piješ kafu, u tišini, potpunoj tišini.

Jednog jutra ja možda neću biti tu da te zagrlim i da te zamolim za samo još dva minuta duže da ostanemo u krevetu.

Jednog jutra mene možda neće biti tu da ti se nasmešim, samo zato što si se probudio kraj mene.

Jednog jutra možda neću biti tu da ti kažem da te volim i koliko mi značiš.

Ali, do tog jednog jutra, do jutra kada me više ne bude bilo. Ja ću biti tu za sve. Da te vučem nazad ispod pokrivača i da te gnjavim onako pospana. Da ispijamo kafe. Da uživamo u nama.

Ne želim da odem odavde dok ne budem sigurna da znaš koliko te zapravo volim.

Ne želim da odem odavde dok ne budem sigurna da sam te dovoljno vraćala nazad u postelju.

Ne želim da odem odavde dok ne budem sigurna da smo ispili kafa u nenormalnim količinama.

Mada, sa tobom nikada dosta, svega. 

Hoćeš li znati to jutro, kada me ne bude više bilo da sam sa tobom želela da ostarim? Da zajedno prevazilazimo bore na čelu i sedu kosu.

Zapravo, koliko sada znaš sve moje emocije? Koliko si siguran u ove moje reči, u moja osećanja?

Znaš, ja ne brinem da li će naša ljubav uspeti ili neće. Prava ljubav mora da uspe uvek. 

Ako ti kažem da te volim, zvuči sitno posle svake moje izgovorene emocije u pokušaju. Ali, da, volim te.  


Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.